Dete iz provincije: S mora u planine i Tour de Stavanger
14:45:00
Godinama nisam provela ovako dobar vikend! Norveško vreme je konačno odlučilo da bude lepo, te je grad prestao da bude siv, a oblaci su se razišli i po prvi put u nekoliko dana sam videla plavetnilo neba. Oba dana vikenda su bila poprilično dinamična, ali na totalno drugačiji način.
Vreme provedeno napolju smo u subotu započeli odlaskom na Solastrand plažu. Bilo je to kao teleportovanje u neku mediteransku zemlju. Peščana plaža i plavetnilo mora.
Nisam očekivala toliko peska na norveškoj plaži. Doživljaj je bio totalno letnji. More beše nemirno, talasi su nas vijali po pesku i videla sam nasukanu meduzu.
Šetali smo pored mora i uživali na suncu. Bila sam pravi turista i fotkala sve živo, dok su oko mene dva kllinca trčkala kroz talase.
Dogovorismo se da idemo u planine, te se zaputismo ka kolima.
Pre nego što smo krenuli put planina, stali smo kod ruinirane crkve. Nije ruinirana sada, ali ju je tokom istorije pratila zla sudbina. Naime, crkva postoji od ranih 1100-tih i koriščena je sve do 1842. Bila je u ruševinama sve do 1871. Slikar Johan J. Bennetter ju je obnovio i pretvotio u studio. U periodu od 1907. do 1940. ponovo je obitavala u ruiniranom stanju. Preostali zidovi srušeni su od strane nemačkih okupacionih snaga. Osamdesetih godina je ponovo započeta rekonstrukcija. Današnja crkva je produkt rekonstrukcije koja je trajala od 1992. do 1995. godine. Crkva danas reflektuje 900 godina arhitektonskog nasleđa.
Porta je mnogo lepa i tokom službe ljudi imaju pogled na more, što je poprilično kul.
Sada kad smo prešli istorijsku triviju, možemo nastaviti s dosadašnjom pričom.
Tokom vožnje se govorilo o tome da li se do mesta koje nam je bilo cilj ide kroz Sirdal, Dirdal, Oltedal, ili neka druga -dal mesta kojima nisam zapamtila imena.
Priroda je bila toliko lepa da je oduzimala dah. Ali ne brinite, nisam zaboravila da dišem. Zalepila sam facu za staklo, posmatrala, fotkala i pokušavala da potisnem mučninu izazvanu planinskim krivinama.
Na kraju nismo ni otišli do tog cilja, već smo promenili rutu i uputili se ka Månafossen vodopadu. Na putu ka tamo, prošli smo i kroz Frafjord tunel, dugačak 3,8 kilometara. Znali smo da, kada stignemo na odredište, do vodopada treba da idemo peške. Međutim, nismo ni sultili kako izgleda put do tamo.
Put uopšte nije bio kratak i vodio je preko uglačanih stena, preko kojih je mahom curila voda. Neke delove jednostavno ne bi bilo moguće preći da nije bilo lanca koji je stajao sa strane. U tim delovima sam za penjanje više koristila ruke, nego noge. , što je bila veoma olakšavajuća okolnost za moja kolena, ali sam završila sa bolom u korenu palca. Veoma mi je prijalo to pentranje i vratilo me je u onaj period u kojem sam se jednom godišnje pentrala po sokobanjskim stenama.
Svo pentranje, bolovi u kolenu i proklizavanje pri silaženju bilo je vredno onoga što smo bili u prilici da vidimo. Vodopad nije bio ni nalik rendom malim vodopadima koje sam videla na planini tokom puta. Bio je ogroman i na neki način zastrašujuć. Padao je tolikom silinom, da je svuda okolo bila izmaglica.
U povratku sam dremala kako bih dobila bitku protiv mučnine.
U nedelju nismo išli mnogo daleko, ali smo zato obišli veoma lep deo Stavangera i to, ni manje ni više, nego električnim biciklovima.
Osećaj prilikom vožnje električnog bickla je kao da se vozite u crvenom beogradskom tramvaju. Isto zvuči, isti je osećaj kad okrenete pedale pa se pokrene motor, a kad motor prestaje da radi i bicikl usporava, osećaj je identičan onom kad tramvaj usporava. Razmišljala sam o tome da pomalo snimam krajolik dok vozim, ali s obzirom na to da sam još uvek bila nenaviknuta na bicikl i da je veći deo staza bio šljunkovit, to nije bila baš najpametnija ideja. Draže mi je bilo da mi glava ostane na ramenima, a faca neoguljena.
Veći deo puta bio je uz more, tako da je pogled bio prelep. Prolazili smo pored pruge, zatim kroz urbani deo grada - koji meni zaista nije ništa posebno jer sam više za drvene kućiće - i zastali na više plaža. Plaže su bile divne - sve do jedne. Konačno sam umočila ruku u vodu. Zahvaljujući Golfskoj struji, ovaj deo Severnog mora uopšte nije toliko hladan.
Nakon tri sata vožnje, jedina preostala opcija bila je odmor, te smo se uputili ka stanu. Tokom nedelje, na pustolovine ću mahom ići sama, a budite sigurni da ću vam one najzanimljivije momente sigurno prepričati.
0 коментара