Utisci života: Šabački letnji festival - I deo

17:17:00

Dok sam se ja smilovala da sednem i pišem ovo, od Šabačkog letnjeg festivala je prošlo nedelju dana i utisci su se i više nego slegli. Džabe svi planeri sveta kad čovek izgubi volju. Ali vraćam se u kolosek!

Iako lajnap ove godine nije baš bio po mojoj volji, odlučila sam da pak idem jer malo druženja u drugom gradu nije na odmet. A i svi idete po tim Egzitima i Lav festovima, pa moram i ja nekuda. Prvi dan sam odlučila da propustim, pošto program nije bio baš najprimamljiviji, a i mnogo mi je bilo da tri dana putujem tamo - ovamo.

Ovaj post će u daljem tekstu sadržati moje utiske o festivalu. Ne o bendovima, već celokupan utisak.
Utiske o izvođačima drugog dana vestivala možete pričitati ovde.

Tog dana su na festival odvele moja Marija i njena sestra Ana. Otišle smo do ulaza kako bi one pokupile svoje narukvice, a ja saznala šta mi omogućuje novinarska akreditacija. Nakon hvaljenja press centra i obećanja da sve vreme mogu da stojim ispred ograde, ušla sam u prostor festivala (sa velikom dozom sumnje, jer sve te priče o akreditacijama zvuče sjajno, a na kraju ne dobiješ ništa osim besplatnog ulaza). Pošto smo poranile blenule smo okolo i ćaskale, a ja sam, kao po običaju, škljocala.
Spomenusmo kako se svi po netu ponose Exit narukvicama, pa htedosmo da slikamo naše, da ja  iz sprdnje mogu da se hvalim svojom zelenom, dok drugi imaj narandžaste, ali iz nekog razloga to ne uradismo.






Marija škljocala
Svirku prvog benda provele smo plačući od smeha zbog tekstova.
U glavi mi se još uvek vrste stihovi:

Ja sam mali puž i mnogo sam ružan
Da li vidiš kako provodim svoj dan?



Nakon nekog pokušaja repa sastava V.I.P. otišla sam u pres i načula priču kako je riba na licu mesta dobila meet & greet sa njima jer je plakala tokom njihovog nastupa. Ukoliko nije plakala od muke što mora da ih sluša, ne znam čemu suze.

Što se press dela tiče. Free voda je bila ogroman plus, s obzirom na to da bih samo vodu i kupovala. Ovako nisam morala da trošim pare. Čuh da je prethodni dan moglo da se bleji ispred bine sve vreme, dok je taj dan rečeno da može samo tri pesme. Toliko od obećanja na ulazu. Neljubazna žena koja je bila glavna i odgovorna za sve je izjavila da će postepeno produžavati vreme za fotkanje. I od toga ništa.

Pre nego što sam izašla pred ogradu srela sam Alena iz Goblina i saznala da se novi album sprema uz meze. Neće ga biti uskoro jer se malo više jede, a manje svira, a i, citiram: "Ne može novi album svake dve godine!"
Iskoristila sam te tri pesme da stanem ispred ograde kada su Atheisti izašli na binu. Lepo sam se iskakala i posle treće pesme krenula da izađem, ali sam se samo na dve sekunde okrenula kako bih Mariji dala da drži diktafon dok ne prođem. Te dve sekunde su bile dovoljne da obezbeđenje počne da me gura u press, kao stoku u tor. Naravno, moj dugački jezik je morao da se razveže, te sam im dala do znanja da nisam idiot, znam da brojim do tri i da mogu sama da izađem posle treće pesme.

Nisam dala da mi pokvare raspoloženje, te sam ščepala vodu iz frižidera i otišla da se pridružim mom partneru u panku pri skakanju. Malo su nas živcirala ona deca koja su tu očigledno došla da stoje kao kipovi dok čekaju voljeni S.A.R.S. i Van Gogh, te veoma glasno uzdišu i prevrću očima kad god ih neko slučajno dodirne dok igra. Ja se nešto baš i ne sažaljevam na takve, pa mi je to što sam igrala napravilo još više mesta za igranje. Bivša zelena moja i ja izgoresmo tokom svirke.



Moj sledeći zadatak je bio da se zaputim u press i sačekam meet & greet sa Atheistima kako bih pokupila autograme, za spomenutu mi bivšu zelenu. Pošto nijedan student kod sebe nije imao hemijsku, isprosila sam je od fotografa (koji nije student). Strpljivo sam čekala slušajući priču lika koji je tu sedeo o tome kako ne zna gde je zakopao mamin termos od sto evra.

Nakon što je bend obavio fotkanje, krenula sam u traženje autograma, počevši od Zokija, s kojim sam podelila svoj hejt prema S.A.R.S.-u. Dok sam čekala da Leki i Pop završe za izjavom za MTV. Proćaskala sam sa Raduletom. Sve je krenulo od njegovg pitanja što mi je koleno u zavoju, a završilo se time što sam saznala istoriju njegovih povreda kolena i nogu uopšte. Beše to jedan dobar razgovor.

Sledeći potez je bio odlaženje što dalje od bine i slušanja spomenutih hejtovanih bendova, te smo se iskulirale, a kasnije sam se nekako našla pred Dance Arenom, u zidinama tvrđave. I nije bilo toliko loše, samo ja ne znam kako se igra i ponaša uz tu muziku, pa sam bila malo awkward.

Nakon što su se drugari najeli lubenica pored kola, kao jedino žensko (i jedino trezno) izborih se za mesto suvozača, dok su ostali morali da (bukvalno) smrde na zadnjem sjedištu Nešinog auta. hehe
Bio je to težak put za sluzokožu nosa, a i zaista nismo razumeli čemu zastoj u saobračaju.

You Might Also Like

0 коментара