Šećer pita: Miloš Georgijevič Gera - Radio je prijatelj ljudima koji žive sami, neko ko čini da se ne osete usamljeno
12:50:00
- Ove godine (2015.) si postao redovni voditelj emisije Index 202. Koliki je značaj tog programa na polju obrazovanja mladih?
Index 202 je kultna emisija kroz koju su
prošla takva imena da se ponekad naježim: Mićko, Neša Leptir, Pera Lazić, Saša
Kovačević (novinar, ne pevač), Ljuba Moljac,
Voja Žanetić, Dača Kocjan... Često se zapitam da li smo mi, mladi,
dovoljno dobri da nasledimo tu emisiju, ali mislim da je radimo prilično dobro.
Bavimo se temama koje se tiču mladih, od studentskih, do kulturnih i fenomenoloških,
mada mislim da sve generacije mogu da nađu u njoj nešto zanimljivo.
- Zašto si otpočeo rad na emisiji kakva je Kaži dragička?
Kaži dragička je zamisao našeg
bivšeg glavnog urednika Darka Kocjana, kao emisija u kojoj bi se predstavljali
muzičari i bendovi. Za one koji ne znaju,
nisam ja jedini koji je vodi. U startu je krenulo nas dvojica, a sada je radi
više ljudi. Mislim da je ova emisija sjajna, jer slušaoci svako veče imaju
priliku da upoznaju jedan bend kroz muziku koju slušaju članovi, a uz to
predstavljamo muziku i gostujućeg benda, a česti su i akustični nastupi uživo.
Drago mi je da ova emisija postoji, jer bendovi nemaju priliku da se pokažu
publici. Kad ovo kažem, pogotovo mislim na mlade bendove, kojih ima more u svim
državama bivše YU. Nisu ni ovi „iskusni” u boljoj poziciji.
Generalno, nema mnogo prostora za muziku u medijima, pogotovo za RNR i
derivate, i znam da i muzičari jako cene što postoji jedna ovakva emisija, koja
im posvećuje sat vremena i omogućava svima da uživaju u sjajnoj muzici.
- Kako je raditi na radiju u današnje vreme, kada je njegova popularnost svedena na minimum uticajem drugih medija i napretkom tehnologije?
Ne opterećujem se mnogo time. Sluša se radio i danas, možda manje
aktivno, ali se sluša. Prvenstveno ga slušaju ljudi koji putuju (u kolima,
svaki telefon danas ima radio...), ali sluša se i na radnom mestu (po
kancelarijama, u buticima, prodavnicama...). Slušaju ga i ljudi koji žive sami,
i radio im je „prijatelj”, neko ko ih čini da se ne osete usamljeno.
To je ono što je i najveće bogatstvo radija. Što se tiče interneta, trudimo se
da društvene mreže iskoristimo u svoju korist, za brzo informisanje, a i za
promociju naših emisija, i emitovanja sadržaja za odloženo slušanje. Takodje,
ljudi mogu da prate i naš radio program putem interneta, tako da često imamo
reakcije širom Evrope, iz Amerike, pa čak i Afrike.
- Šta za srpski radio predstavlja Beograd 202?
O sveukupnom značaju 202 ne treba mnogo trošiti reči. Jedan od
najmlađih članova porodice Radio Beograda, ali nikako i najmanje važan. Bio je
i ostao radio za mlade i one koji se osećaju mladima. Dvesta dvojka je jedna od
retkih oaza rokenrola, i velika mi je čast što sam deo tog tima. Naš radio je i prepoznat kao takav, i to se može i osetiti putem
SMS reakcija naših slušalaca.
- Kako usklađuješ rad sa Mortal Kombatom i Runama sa radom na radiju?
Nije mnogo teško, jer radio dopušta dosta slobode i „šareno” radno vreme po smenama, pa se lako nađe model kako ispuniti sve dnevne
obaveze. Sa druge strane, znam da niko ne potencira moje bendove na radiju, pa
nisam u nekom vidu sukoba interesa, čak naprotiv, mislim da se ovi bendovi
puštaju čak i manje, baš da se ne bi ostavio taj utisak.
- Koje su prednosti i mane toga što sviraš istu vrstu muzike koju puštaš u emisiji?
U emisijama koje vodim ne gostuju samo rok i metal muzičari, već ceo
muzički spektar Srbije i Balkana. Gostovali su i akustičari, rege bendovi, pop
izvodjači, bilo je svega. To što dolazim iz sveta muzike definitivno je
prednost, jer znam sa čime se bendovi suočavaju i lako mi je da vodim razgovor
sa njima „na istoj nozi”. Sa druge strane, mislim da je i njima lakše
kao gostima, jer sa druge strane nemaju nekog nezainteresovanog voditelja koji
ima spremna pitanja, i ne sluša šta oni odgovaraju, već vodimo dvosmeran
razgovor.
- Gde je mesto rok novinarstvu u Srbiji?
Rokenrol kultura bi trebalo da ima mesto u svakom mediju, ali je,
nažalost, rok novinarstvo „izbeglo”na internet. Živi su web portali,
pogotovo bih izdvojio Nocturne magazin, koji se stvarno bori za domaću scenu, a
uz to informiše sve čitaoce i o svetskim muzičkim dešavanjima. Delimično bih za
propast rokenrola krivio i publiku i organizatore, jer nisu uspeli da od
rokenrol bendova naprave mejnstrim i nešto što bi se lako plasiralo u medije.
Često se zapitam šta će biti sa scenom kada ovi iskusni bendovi prestanu da
sviraju? Ko će držati scenu tada ako niko ne mari za mlade bendove, kad niko ne
pokušava da napravi neki novi veliki bend? Ako neka grupa iz belog sveta može
da prikupi 5.000 ljudi, zašto neki domaći bend ne može 3.000? Ne možemo reći
da domaći nisu kvalitetni. Retki koji su uspeli da se „probiju” danas, uradili su svojim trudom, na mišiće. Iskreno, ne znam koja je
budućnost rokernola i rok novinarstva kod nas, ali nadam se da će stvari da
se poprave i da će da pobegne malo više sa digitalije u štampane i ostale
elektronske medije.
Fotkao Jovan Mihajlović za Helly Cherry
0 коментара